Banja iz snova: Sokobanja - mesto za kraljeve, turiste, pisce...

Bild 1 vergrößern +

Sokobanja - mesto za velike i male (Fotostrecke 1)

• Fotostrecke 1: zurück zu Bild 5 von 5 <
• Bild 1/5
• Fotostrecke 1: vor zu Bild 2 von 5 >

Sokobanja Sokograd, dođeš star, odeš mlad – kaže stih oduvek poznat u narodu. Pored vazduha i vode, za to su možda zaslužni negativni joni kojima je ovo mesto neobično bogato. Šta su negativni joni objasnio nam je vrlo jednostavno Bratislav Majkić iz Turističke organizacije: „Negativni joni su nešto što utiče na dobro raspoloženje kad se nađu u krvi. Ako se neka američka reprezentacija, recimo, sprema za neko veliko takmičenje, tipa nekog Svetskog prvenstva ili slično, cifre su vrlo plastične – ukoliko je koncentracija tih jona u vazduhu 2, oni traže predeo u Americi gde je ta koncentracija negativnih jona 5. A kod nas je na Ozrenu koncentracija tih negativnih jona 10."

Delo za Nobela nastajalo i u Sokobanji

Sudeći po ovome, Sokobanjci su srećni ljudi. A čuvenom Ivi Andriću banja je svakako donela sreću, koji je u Sokobanji bio čest i rado viđen gost. Njegova ljubav prema ovom mestu nastala je još u ratnim četrdesetim kada je nastalo i delo za Nobela – Na Drini ćuprija. Slaviša Lazanski, direktor hotela „Moravica“ u kojem je napravljena spomen soba Ivi Andriću kaže: „Sve ratne godine od '41. do '45. godine, on je bio tu u Sokobanji. Živeo je sa ljudima ovde i to se njemu jako dopalo. Ili možda zbog tih ratnih uslova nije mogao ni da napusti Sokobanju. Za Sokobanju je Andrić važan jer možemo sa sigurnošću reći da s obzirom da je on svoj nobelovski roman objavio 1945. kad se vratio u Beograd, znači on ga je napisao ili bar završio u Sokobanji, ako ga već ovde nije započeo. I mnoge druge stvari koje je napisao, on je napisao u Sokobanji.“

I godinama kasnije Andrić je posećivao ovu banju i hotel „Moravica“, otvoren 70-ih godina. Uvek ista soba hotela u kojoj je odsedao svake godine do svoje smrti, danas je svojevrstan podsetnik na književnog velikana. Zato je 2010. nastala ta spomen soba uz pomoć Ministarstava kulture i pravde Republike Srbije i Muzeja Ive Andrića iz Beograda, kaže direktor hotela Slaviša Lazanski. „Autentično iz tog vremena garnitura za sedenje, abažuri koji su služili kao lampe koji su restaurirani, i jedino što je ta garnitura presvučena nekim drugim meblom. Neke stvari na kojima je on radio, ta mašina za kucanje, naočare, notes itd. I ono što smo mi stavili što se tiče hotelskog pribora, escajga koji je korišćen u to vreme."

Banja za odmor, zdravlje i užitak

Šta je to što je Andrića vuklo u jednu malu banju na istoku Srbije? Reka Moravica, planine Ozren i Rtanj, Bovansko ili Vrmdžansko jezero ili predivna šumovita priroda? Samo 30 km od autoputa blizu Aleksinca, već kod Bovanskog jezera neko ko dolazi u Sokobanju ili njenu okolinu neće moći da odluči gde prvo da gleda i na koju stranu da krene. Zato Bratislav Majkić iz turističke organizacije ovog mesta i rođeni Sokobanjac kaže: „Jedna lepa priča kaže da je Bog šest dana pravio svet, pa se onda setio da za sebe nije napravio ništa, pa je za sebe napravio Sokobanju. Kažu da je Sokobanja tako nastala. „

Bratislav kaže da je bar 10 dana sa iskusnim vodičem neophodno obići sva lepa mesta u ovom kraju i kada je reč o prirodi i kada je reč o kulturno istorijskim spomenicima. Kada bi on bio vodič, prvo bi pokazao Sokograd, tvrđavu na ogromnoj steni, nastalu između IV i VI veka.

I srpski kraljevi voleli Sokobanju

Ova banja je i najstarija banja u Srbiji koju je zbog čistog vazduha prepoznao još knjaz Miloš Obrenović. Meštani kažu da je zahvaljujući njemu ova banja postala jedno od poznatijih lečilišta zbog čistog vazduha i vode. I danas u centru banje postoji hamam, jedan od najočuvanijih u Evropi u kome se nalazi kada za kupanje u kojoj je knjaz Miloš provodio vreme, a pored hamama na ulazu u banju nalazi se autentična česma iz njegovog perioda. I naravno još mnogo kulturno istorijskih spomenika iz ovog doba. Ni Karađorđevići nisu odoleli čarima Sokobanje, mada u banji nema istorijskih spomenika iz perioda njihove vladavine. Jedini dokaz da su oni dolazili u banju je kuća Sokobanjca Petra Didića, koji je radio za kralja Petra Karađorđevića. Priča nam unuk Didića, takođe Petar.

„Moj deda je, pošto je bio upravnik kraljevog imanja, on je naplaćivao (članarine) ljudima za imanja na kojima su radili. Gore Vrela što se zove Barudžija, ceo taj potez je kupio za kralja i to je kralj koristio da bi 1939. godine deo tog imanja poklonio mom dedi. Imam dokumente da je bio poslanik, poslaničke knjižice i pozivnice Karađorđevića koji ga je zvao na balove na slave, on je morao da bude prisutan. A i Karađorđević je svakog meseca dolazio kod mog dede na večere i da uzima članarinu koju je moj deda naplaćivao za njega“.

Ovo malo mesto ispod planina Rtanj i Ozren oduvek je privlačilo ljude, bilo da je reč o običnim ljudima ili srpskim kraljevima. Pored Andrića i drugi pisci su voleli Sokobanju, a Stevan Sremac iako rođen u ravnici kraj Tise, svoje poslednje dane proveo je upravo u šumovitoj Sokobanji.