Pomoć pacijentima bolesnim od raka: Marina Nikolić, volonterka u "Bel hospice"-u

Bild 1 vergrößern +

Marina Nikolić

"Odkada sam u Beogradu, uvek sam volontirala. Sa zaostalom decom, sa odraslima, uvek me je ta oblast zanimala. U tome sebe nalazim. Uvek se podrazumevalo da deo svog vremena posvetim društvu, da tako kažem, i to onim najslabijim delovima društva." Ovo su reči Marine Nikolić, mlade žene, koja svoje slobodno vreme posvećuje teškim i beznadežnim bolesnicima. Marina je volonterka u privatnoj medicinskoj ustanovi "Bel hospice", koja besplatno pruža medicinsku i psihološku pomoć bolesnicima na umoru. Velika pomoć u ovom napornom poslu su i volonteri koji posećuju bolesnike. Nabavljaju ono što je potrebno, plaćaju račune i što je najvažnije – druže se sa ovim, često zaboravljenim ljudima. Marina Nikolić: "Kad vidite nekoga toliko bolesnog, da ne može sam sebi da pomogne, ne može da brine o sebi i nekim osnovnim stvarima, vi shvatite koliko ste zdravi i koliko stvari možete da uradite. Jesu to proste stvari, kao nešto oprati ili izaći do prodavnice, ali to su osnovne stvari koje mi ne primećujemo svaki dan. I onda ja postanem svesna svega toga i kad nisam zdrava, postajem svesna koliko sam zdrava. Kad se tako osećam, tek onda osećam koliko mogu da pomognem nekome kome je potrebna pomoć."

Sa pacijentima se ne razgovara o smrti

Marina Nikolić je pre petnaestak godina došla iz Užica u Beograd. Izdržavala se sama, radeći je diplomirala ekonomiju. Kaže sa osmehom, "iako imam tek 33 godine, već sam zaradila penziju". Danas radi u marketingu preduzeća koje se bavi prodajom proizvoda sa Zlatibora, a pre svega prodajom čuvenih jakni iz Sirogojna, ručno pletenih.

I pored punog radnog vremena, Marina svoje slobodno vreme poklanja bolesnima. Šta konkretno radi? "Zavisi od pacijenta do pacijenta. Koliko je pokretan, koliko može da hoda, svako ima različite potrebe, jer ima različite bolove, probleme, nema pravila. Evo, na primer sad, pozovem pacijentkinju, pitam da li treba nešto da kupim usput. Kad dodjem kod nje, ako ima spisak, uzmem pare, kupim, vratim se, popijemo kafu, pričamo, ako treba počistim nešto..."

Ipak, razgovor je u svemu najbtiniji. A najmanje se razgovara – o smrti: "Okrećemo se onim lepšim stvarima. Prokomentarišemo usput i politiku i loše vreme, ali uglavnom gledamo da pričamo o onome što je zanimljivo. Svako priča neke svoje anegdote iz svog života. Bitno je da se svakom pacijentu postavlja neki cilj, makar za neki kraći period, da ima neku motivaciju, da očekuje nešto od nas, od sebe, da zna, kad se probudi ujutru da ide ka nečemu. To radimo sa svakim pacijentom, postavlja se neki najmanji cilj, recimo šetnja za vikend ispred zgrade."

Potrebe pacijenta su na prvom mestu

"Bel hospice" tri puta godišnje organizuje obuku volontera koji se obučavaju ne samo kako da brinu o pacijentima, već i recimo kako da nalaze donacije. Jer, "Bel hospice" takoreći "živi" od donacija, kojima se plaćaju lekari i lekovi. Trenutno ima oko osamdeset volontera. "Ne ostanu svi, koji su prošli obuku", kaže Marina: "To je kao i kod drugih stvari: kad se počinje ima gomila ljudi, a onda neki probaju, neki nemaju vremena, neki se ne pronadju u tome ili se okrenu nečemu drugome."

Već tri godine je Marina Nikolić volonterka u "Bel hospice"-u. Nema odredjeno radno vreme, odlazi pre i posle posla, zavisno od potreba pacijenata. Posebno joj je bila draga jedna gospodja, o kojoj se brinula godinu dana, sve do njene smrti. "Ja sam dolazila kod nje ujutru pre posla, u sedam ujutru, a kad smo odlazile kod lekara, na onkologiju, dolazila sam i ranije, kako bi se ona spremila, obukla. Imala sam probe do jedanaest uveče, što znači da sam ja kod nje dolazila u pola dvanaest uveče. Obe smo bile noćne ptice, ne spava nam se, pričamo... Gledam da to sve ne remeti neke regularne stvari, iako se ponekada ostane malo duže."

Volonterski rad je deo svakodnevnog života

Za sebe Marina kaže: "Gledam na život pozitivno. I kad je nešto najcrnje, ja i tu pronadjem nešto belo". Život deli sa momkom, budućim veterinarom, sa jednom kucom i jednim papagajom, koji je, kaže, "dosta glasan".

A šta bi još želela? "Volela bih da se bavim nekim drugim stvarima, za koje se nisam školovala. Više me interesuje i ples i pletenje i heklanje..."

Nadje Marina vemena i za ples i za pletenje i za heklanje. "Bitno je", kaže, "da je moj volonterski rad deo mog regularnog života, a kada se sve isplanira, stiže se sve". A koliko će biti uz stare i bolesne? Marina kaže: "Ako treba i ceo život".