Izola, na slovenačkom primorju: Od socijalizma do turizma

Bild 1 vergrößern +

Danja Antonović (levo) sa sagovornicima na jednom od trgova Izole

Izola, gradić u blizinu Kopra i Trsta, u slovenačkom delu Istre, je do industrijalizacije Jugoslavije, 1950-ih godina, bila malo ribarsko mesto. Fabrika ribljih preradjevina "Delamaris" iz 19.veka je u Titovoj Jugoslaviji proširena, dogradjen je veliki fabrički kompleks – i cela Jugoslavije se hranila sardinama, tunjevinom i ribljim paštetama iz Izole. Žene su radile u fabrici, muževi u brodogradilištu, a izolanski ribari su se i dalje – bavili ribarenjem. Posle raspada Jugoslavije i osamostaljenja Slovenije, fabrike su privatizovane i zatvorene, radnici su ostali bez posla. Izola se tako tek 1990-tih godina okrenula turizmu i to dosta uspešno. I pored svih promena, Izola nije zaboravila svoju jugoslovensku prošlost: nijedan spomenik partizanima nije ukljonjen, nijedno ime ulica i trgova promenjeno, a u Titov muzej i na proslavu Titovog rodjendana dolaze bivši pioniri iz cele Slovenije.

Od republike Venecije do republike Jugoslavije.

Kopar, Izola, Portorož i Piran – ovi slovenački gradovi u Istri su svoj procvat doživeli u srednjem veku, u vreme Republike Venecije. Uske ulice, kamene zgrade, crkve – sve su to tragovi tog doba. Do 2. Svetskog rata, Istra je pripadala Italiji, posle toga – Jugoslaviji. 200 do 300.000 Italijana je posle pripajanja proterano...

Početkom 50-ih godina prošlog veka, "Delamaris", stara fabrika ribljih preradjevina je nacionalizovana, sagradjen je novi fabrički kompleks – i konzerve iz Izole su hranile celu Jugoslaviju. Otvorene su i druge fabrike, brodogradilište, a od uspavanog ribarskog mesta, Izola je postala radnički grad. To je bila sve do osamostaljenja Slovenije.

Za Marjetu Mlakar, to je jedno neslavno i tužno razdoblje Izole: "Sva industrija je propala, sve su pokrali, što nisu naši, tu Evropa zahteva neke svoje dažbine i davanja, tako da su danas u Izoli ostali samo razrušeni zidovi bivših fabrika. Tako je to jedna dosta tužna priča, Izola je bila radnički gradić sa dosta niskom strukturom obrazovanja, to su bile uglavnom radnice. Neke su išle u penziju, neke uTrst raditi, čistiti, čuvati decu i to je spasilo Izolu."

Održivi turizam, a ne horde turista

Stanovništvo Izole, koja broji oko 16.000 žitelja, se, više silom nego milom, sredinom 1990-tih godina počelo baviti turizmom. Marjeta Mlakar: "Izola je, na sreću, uvek imala malo para, pa je nisu mogli više iskvariti. U Izolu niko nije dolazio na more, kupali su se samo žitelji Izole. Ustvari, možda je to i naša krivica ili zasluga, kako ko uzme, da Izola nije postala veliko turističko mesto. Svi su hteli graditi hotele, stanove, ali nije prošlo."

Nije prošlo jer su se gradjani pobunili protiv velikih investitora, koji su u Izoli hteli da grade megalomanske hotele. Izgradjen je samo jedan hotel, i to van gradskog jezgra. A vredni ljudi su preuredili svoje stanove, napravili apartmane, pa je tako gradić zadržao svoj šarm, iako danas živi od turizma. Sezona je od marta do oktobra, kaže Jasna Žeger: "U suštini zimi nemamo snega, ponekad ima bure, najviše u februaru. A sa druge strane kupamo se i do oktobra, ako je vreme lepo..."

Jasna je kao ekonomista ostala bez posla, kada je brodogradilište, u kome je radila, otišlo u stečaj, početkom 90-ih. Muž i ona su se snašli: otvorili su radnju za prodaju brodskih lakova, izdaju dva apartmana. A Jasna i pored toga radi nešto – samo za svoju dušu: prodaje majice – u "Titovoj sobi".

Cela Slovenija na proslavi Titovog rodjendana

"Titova soba" je mali muzej u čast Josipa Broza, u izolanskom starom gradu. Sve je počelo pre osam godina, kada su Izolani privatno počeli da se okupljaju i slave Titov rodjendan. Pre četiri godine je osnovan muzej, ali i udruženje, koje broji 140 članova. Muzej se izdržava od donacija i od prodaje suvenira sa Titovim llikom. A za osnivanje muzeja su bile potrebne posebne dozvole, kaže Marjan Poje, direktor muzeja: "Treba prvo da dobiješ uredne dokumente i dozvolu od Titovih naslednika, kako bi mogao da se koristi Titov lik na majicama i razglednicama. Mi smo to dobili, pre tri godine nam je potpisao Joška Broz, lično. Na početku sledeće godine ćemo ga dovesti u Izolu na par dana, da vidi muzej."

Muzej sadrži razne eksponate iz doba Jugoslavije, zastave, značke, fotografije, a posebno je obimna novinska arhiva iz tog doba. Najvažniji dogadjaj godine je proslava 25. maja. Gosti dolaze iz cele Slovenije, nosi se štafeta, pionirske marame i šapke, a medju malo ostarelim pionirima je prisutan, bradom i glavom – i sam Tito, koga igra jedan momak iz Kopra, koji izvrsno imitira Titov govor. Naravno, nosi se i štafeta, a svake godine je sve više gostiju.

Vlast u Izoli drže "crveni", kaže Jasna Žeger, a za razliku od mnogih drugih bivših jugoslovenskih republika – u Izoli nisu sklonjeni ni spomenici partizanima niti su promenjena imena ulica, koja potsećaju na antifašističku borbu i doba socijalizma.

Danas u Izoli, koja broji 16.000 stanovnika, živi oko 10.000 Slovenaca, samo par stotina Italijana, preko hiljadu Hrvata, a Bosanaca, Srba i ostalih bivših Jugoslovena ima oko hiljadu. A u Izoli živi – čak i deset Nemaca.