Ljiljana Stjepanović, prvakinja beogradskog Pozorišta na Terazijama: Sanjam kada ću ponovo otići u Sarajevo

Bild 1 vergrößern +

Ljiljana Stjepanović u razgovoru sa Vojkanom Ristićem

Spada u red onih srpskih glumica koje su nenametljivo izgradile svoj glumački portret koji je prepoznatljiv u televizijskim formatima „Bolji život“, „Tajna porodičnog blaga“, „Stižu dolari“, „Selo gori a baba se češlja“.

Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu,a sa njom u klasi su bili i glumci Bogdan Diklić, Radoš Bajić, Lazar Ristovski, Ivica Klemenc. Pozorište je za nju prva i najveća ljubav,ali izazov predstavljaju i televizijske serije u kojima se poslednjih godina sa uspehom pojavljuje, a koje su prikazane na televizijama u svim zemljama eks Jugoslavije.

Glumica danas ima šezdeset dve godine i nalazi se u punoj glumačkoj zrelosti. Otuda se sa velikom setom seća nekih lepih vremena iz svog detinjstva i odrastanja na prostorima bivše nam zajedničke države.

- Ja sam jugo nostalgičar. Moj otac je bio Slavonac. Mnogo godina sam provodila u Slavoniji i naravno da mi to mnogo nedostaje. Nedostaje mi to druženje, ta velika zemlja, u kojoj sam rođena i drugačije se osećala kada sam slobodno išla na more u Hrvatsku i Sloveniju. Prosto ja sam osoba koja ne voli ograničenja, a ovo pokazivanje pasoša i pretresanje na svakoj našoj maloj granici, malih zemalja koje smo napravili od naše prelepe zemlje za mene je strašna bol – govori glumica.

I za ovu srpsku glumicu Sarajevo kao multikulturalna sredina kao da je spomenar najlepših uspomena. Jeli skoro bila poslom u Sarajevu, pitali smo Liljanu Stjepanović.

- Nažalost ne. Bila sam posle rata, ima tome dosta godina, ali u onom srpskom delu Sarajeva. U samom Sarajevu nisam bila a vrlo želim da odem. Nešto što sam čula je da se mnogo toga promenilo, da tu više nema tog druženja i duha koji je nekada postojao. Koga smo svi mi obožavali i na proputovanjima zadržavali se u Sarajevu, upravo zbog te neke duše koja je tamo bila posebna.Biće valjda prilike da odem i vidim šta se sve to promenilo. Pa svuda se sve promenilo ne samo u Sarajevu. I Beograd se promenio i Vranje se promenilo, jer sada smo pomešani sa svih strana, pa je i normalno da se sve promenilo – kaže Stjepanovićeva.

Umetnost u Srbiji, pa i regionu iako ima univerzalnu misiju suočava se sa besparicom i nebrigom države. Glumica Ljiljana Stjepanović na to gleda ovako.

- Nažalost nema para za umetnost više. Mi smo poslednja rupa na svirali. Postoje sredstva za neke muzičke sadržaje, ali za neke druge ne. Evo, vidite vranjsko pozorište se tri godine gradi i nikako da se završi ta adaptacija i sanacija nakon požara. A, baš ovo pozorište je nekada bilo eminentno sa sjajnim anasamblom. Ne mogu da shvatim da ova naša država ne može da pogura malo više da se to završi i da se ljudi vrate u svoju zgradu u svoju kuću i da prave predstave za ljude koji vole pozorište. A, što se tiče glumaca, oni još uvek imaju entuzijazam, imaju ljubavi bez ozbzira na sve nedaće. Glumci su ljudi koji još uvek vuku. Ja mislim da je to tako – zaključuje sagovornica Radio Foruma.