Zora Živadinović, kostimografkinja i unuka pisca Borisava Stankovića: Deda kao da nam poručuje: „Ljudi uzmite se u pamet“

Bild 1 vergrößern +

Zora Živadinović

Autor antologijskih drama „Koštana“, „Nečista krv“, te zbirke pripovedaka „Božji ljudi“, preminuo je u pedeset trećoj godini nakon što mu je pozlilo ispred zgrade narodnog pozorišta u Beogradu gde je došao da pogleda predstavu „Tašana“. Desilo se to oktobra 1927.godine.

Koja je danas univerzala poruka koju je za sobom ostavio pisac starog Vranja?

- Biti čovek. To je najteže i zato nema odgovora. Ili ga bar nema često. Nadje se, tu i tamo, neko ko je to razumeo, prihvatio o samim tim pokušava da sebe dovede u poziciju da se i za njega može reći da je čovek. A to je nešto od čega danas beže svi, u većini slučajeva. Zato i imamo situaciju da knjiga ne predstavlja neku zanimljivu „igračku“, jer su se svi prebacili na ova tehnička dostignuća, što je vrlo dobro ali ne može da bude zamena za dobru knjigu koju držimo u rukama – kaže unuka poznatog pisca.

Šta je gospodju Živadinović, koja živi i radi u Beogradu, opredelilo za kostimografiju i slikarstvo, punih četrdeset godina, te da najviše scenografija uradi u vranjskom pozorištu sa imenom Borisava Stankovića. Izgleda da geni nose talenat, i veliki trud u usavršavanju?

- Mislim da neke od grana umetnosti u vama leže ili ne. Džabe se vi opredeljujete za ovo ili ono ako toga nema u vama. To je problem. To jesu ili nisu životne istine, iz kojih mi izvlačimo tumačenja koja nam se čine bliskim koje razumemo uprkos što nekima predstavlja izvesnu barijeru. Dok sebe ne nateraju da malo promisle šta je šta, i zašto to tako piše, a ne nikako drugačije. I kada shvate da svaka reč ima više značenja, onda će umeti višestruko da tumače ono što je deda napisao – kaže Živadinovićeva.

Šta bi nam danas, da je živ, poručio pisac Borisav Stanković koji je u svom književnom opusu dosegao do najvećih dubina ljudske duše, čovekove gordosti, ali i teške patnje.

- Možda jedna opšta misao: Ljudi uzmite se u pamet. To nije njegov jezik ali jeste smisao njegovih reči. Meni se bar tako čini. Sve je relativno u životu, šta bude biće, a to nije u našim rukama na svu sreću – veli unuka pisca „Koštane“.