Vanredni dopust: Kada i koliko zaposleni imaju pravo na vanredni dopust?

Bild 1 vergrößern +

Ovaj dopust, koji za razliku od onog godišnjeg ne služi odmoru, traje najmanje jedan dan, ali se razlikuje od branše do branše, odnosno od poslodavca do poslodavca. Paragraf 616 gradjanskog zakonika (Bürgerliches Gesetzbuch BGB) kaže doduše da je poslodavac obavezan da zaposlenom odobri plaćeni vanredni dopust u slučajevima kada je „za relativno neznatno vreme sprečen da radi iz razloga koji jesu u vezi sa njim samim ali na koje on nije uticao“. Medjutim, u zakonu nema detalja o tome kada i u kojoj dužini zaposleni može da uzme ovaj vanredan dopust. Precizne odredbe o tome zaposleni mogu naći u statutu firme, kao i u radnom, odnosno tarifnom ugovoru. Jasno je ipak da povoljnije mogućnosti za vanredni dopust imaju stalno zaposleni sa punim radnim vremenom, nego oni koji rade sa ograničenim ugovorom i manjim radnim vremenom.

Sve u svemu postoji nekoliko opšte priznatih razloga na osnovu kojih poslodavci po pravilu odobravaju ili moraju da odobre vanredni odmor. To je svakako za zaposlene muškarce, porodjaj supruge ili partnerke za koji se dobija jedan dan. No i u tom slučaju poslodavca valja ranije izvestiti da takav dodgadjaj predstoji, da bi se na vreme organizovala, ako je nužno, odgovarajuća zamena na poslu.

U slučaju smrtnog slučaja, recimo roditelja, poslodavci po pravilu odobravaju dva slobodna dana. U dogovoru sa šefom, zaposleni najčešće imaju mogućnost da dobiju i duži vanredni dopust, ukoliko je recimo za odlazak na pogreb u drugu državu potrebno više dana. U svakom slučaju ova odredba važi samo u slučaju smrti najbližih članova porodice, ne i rodjaka ma kako nam bili bliski.

Vanredni dopust sleduje i u slučaju venčanja, sopstvenog ili venčanja deteta, kao i kada srebrnu ili zlatnu svadbu slave roditelji. Za to se dobija po jedan dan, izuzev ako je ugovorno odredjeno drugačije. Jedan radni dan zaposleni dobijaju i kada obeležavaju jubilej – 25 ili 40 godina rada u preduzeću. Za sve ove predvidive, zakazane dogadjaje treba se na vreme obratiti oslodavcu.

Zaposleni su često uvereni da im u slučaju selidbe svakako sleduje barem jedan slobodan dan. Ali, na njega je poslodavac ovabezan samo u slučaju službenog premeštaja, a ako je izmedju dva premeštaja prošlo manje od pet godina, onda zaposlenom čak sleduju tri dana vanrednog dopusta. No ako je reč o selidbi koja nije uslovljena službenim razlozima, na slobodan dan zaposleni mogu računati samo ako je to izričito uredjeno radnim ili tarifnim ugovorom.

Kada je reč o posetama lekaru ili gradjanskim pravima i obavezama, kao što je davanje iskaza pred sudom, termin u opštini moguć samo pre podne ili učešće na izborima, poslodavac u načelu odobrava vanredan izostanak sa posla, i to samo u onolikom trajanju koliko je neophodno. I za učešće na sindikalnim ili strukovnim skupovima je predvidjena mogućnost vanrednog dopusta, i to, uglavnom zavisno od pokrajine, u trajanju od najviše deset dana godišnje.

Nega bolesnih ukućana u principu je zasebna tema. Da li će zaposleni roditelji dobiti vanredni dopust ili neku drugu vrstu poštede od dolaska na posao zavisi od vrste zdravstvenog osiguranja koje imaju. Oni koji su zakonski osigurani nemaju vanredni plaćeni dopust, već su bez naknade oslobodjeni radne obaveze, uz potvrdu od lekara o bolesti deteta. U tom slučaju se za dane odsustva ne prima plata, već naknada od zdravstvenog osiguranja. U kalendarskoj godini zaposleni mogu da uzmu deset ovakvih dana zbog bolesti deteta, za više dece najviše 25 dana. Za samohrane majke ili očeve to je 20 dana godišnje po detetu, maksimalno 50 dana godišnje za one sa više dece.