Darijan Mihajlović nastavlja da režira u Monbižuu: Krvava bajka, «Tartif», srpska bajka...

Bild 1 vergrößern +

Darijan Mihajlović

Letnja sezona u Monbižu teatru završena je u septembru. Molijerovog «Tartifa» u režiji Darijana Mihajlovića videlo je 24.000 gledalaca. Ansambl je svakoga dana zabavljao publiku, a koliko je u ovom teatru direktan kontakt sa publikom neizbežan, govore i naslovi kritika poput, „Vrlo pipkava stvar“. Glumci su naime zadirkivali, ali i dirkali gledaoce, ljubili ih i sedali im u krila. „Ja najviše volim žanr koji se zove farsa i taj žanr najviše pogoduje Molijeru. Moguće je i da ima preterivanja, ali Molijer ne funkcioniše van svog vremena. Ne funkcioniše ako mu date neku savremenu formu. Molijer je morao da se takmiči s niskim ukusom, uličnim ukusom, jer su oko njega bile italijanske trupe koje su izvodile commediu dell arte, a to su ceo dvor i kraljevi gledali, i onda su želeli da budu zabavljeni. A ako smo mi uspeli da zabavimo kralja, to jest publiku, onda smo uspeli nešto što je i Molijer pokušavao ceo svoj život», kaže 43-godišnji reditelj Darijan Mihajlović.

Njegovo prvo angažovanje u Monbižuu, u novembru 2014., bilo je vezano za scenu Vilhelma i Jakoba Grima na kojoj je postavio bajku «Devojka bez ruku». „Ona je bila jeziva i možda najjezivija, jedina bajka koja je izričito bila namenjena odraslima. Te bajke nisu služile tome da zabave decu, nego da ih naplaše. I ona je bila prosto krvava, pred publikom se seku ruke, ali i dalje se čuje u sali smeh. Ja obožavam kod berlinske publike koliko različitih osećanja ona izražava glasovno, prosto jedna onomatopeja koju čuješ iz publike onoga što radiš na sceni.»

Mihajlović radi sa internacionalnom trupom, katalanskim dramaturgom Mauriciom Fareom i glumcima iz različitih pozorišta. Problema u komunikaciji nema. Beogradski reditelj govori engleski i francuski, u međuvremenu se služi čak i nemačkim. Ali za sve njih pozorišni jezik je jedinstven, kaže reditelj koji tim jezikom barata već 30 godina.

Darijan nastavlja da radi na bajkovitom delu u Monbižuu. Za novembar priprema «Ivicu i Maricu», a želeo bi da inscenira i srpsku bajku, «U cara Trojana kozje uši». «To je jedna od bajki koje su prevele i braća Grim i koja im je bila jedna od omiljenih bajki. Neke naše bajke umeju da budu previše zakomplikovane. Ali «U cara Trojana kozje uši» je jedna jednostavna bajka o tome kako ne možeš da sačuvaš tajnu nikako, ma koliko da se trudiš i govori razumljivim slikama.»

Razumljivo, jednostavno i u duhu 19. veka. Na sceni Vilhelma i Jakoba Grima osećate se kao da ste otputovali u čaroban svet bajki, kaže Mihajlović. «Ovde je sve kao da si ušao u bajku, kad vidiš dve kolibe i vatru koja gori na sredini, i dve bajke koje se igraju za po 400 ljudi, potpuno uđeš u svet bajki.»