Istorija koja se čuva van muzeja: Porodica Didić iz Sokobanje čuva deo srpske istorije

Bild 2 vergrößern +

Petar Didić pokazuje sliku svoga dede (Fotostrecke 1)

• Fotostrecke 1: zurück zu Bild 1 von 5 <
• Bild 2/5
• Fotostrecke 1: vor zu Bild 3 von 5 >

Na dvoru kralja Petra I Karađorđevića koji je vladao Srbijom od 1903 do 1921. godine, u vreme prijema i balova slušala su se srpska kola i kompozicije srpskih kompozitora. Rado viđen gost na njegovom dvoru bio je Petar Didić iz Sokobanje, narodni poslanik, trgovac, vlasnik banke i čovek od poverenja kome je kralj poverio čuvanje ogromnog imanja u Sokobanji, kao i sakupljanje novca za izdavanje tog imanja.

Njegov unuk koji s ponosom nosi dedino ime čuva pregršt pisama, fotografija i pozivnica na prijeme koje je njegovom dedi slao kralj lično: „U prvo vreme su pozivnice dolazile na „gospodin Petar Didić“ da bi kasnije bilo „dragi Pero“. I kralj je dolazio svakog meseca, dešavalo se čak da je i dva puta mesečno dolazio kod dede, tu je ručavao, tu je odsedao. A moj deda je išao obavezno kod njega na dvor dva ili tri puta svakog meseca na prijem. I da mu nosi novac koji je za njega skupljao. Bili su baš intimni da su se čak ljubili i grlili, bolji odnos nije mogao da bude.“

Porodično nasleđe pronašla je baka Violeta

Sve ove papire, dokumenta, uramljene fotografije, nameštaj i sitnice, sva sećanja na ovaj period i na deda Peru, kako su ga zvali u krugu porodice, sačuvala je Petrova majka, osamdesetosmogodišnja Violeta Didić kojoj je nemački maternji jezik jer joj je majka bila Nemica koja je živela u takozvanom folksdojčerskom mestu Nova Pazova u Sremu. Takođe, vlasnica je nemačkog pasoša, i poslednjih 30 godina živi u Nemačkoj. Pre nego što se udala i postala deo familije Didić, njen budući svekar Petar Didić došao je da je upozna, nastavlja ona: „Prvo je deda Pera došao u Beograd da me upozna i prvo što mi je rekao je: „snajo, jedino mi je želja, ako možeš decu da naučiš nemački“. Pa rekoh - trudiću se.“

Didić – istorijski važno prezime u istoriji Srbije

Nakon udaje, Violeta je došla u kuću Didića u Sokobanju. Već tada je znala da su Didići poznata familija, i da je pored njenog svekra Petra, značajan i njegov stariji brat Ljuba Didić koji se borio protiv dinastije Obrenović i podigao Timočku bunu 1883. godine. Međutim, Violeta je kasnije u podrumu porodične kuće Didić 70-tih godina prošlog veka otkrila još mnogo toga, što je želela da sačuva od zaborava jer se plašila da će burna srpska istorija sve to progutati. Njeno nemačko vaspitanje i potreba da se tradicija čuva bili su presudni: „Deda Pera je imao slike krunisanja kralja Petra, venčanja i svašta, imamo i slike sa njegovim potpisom. Dopisi kada je kralj dolazio na ručkove ovde i kada ih je pozivao. Eno ima još poslužavnici su tamo dole u nekom sanduku, ovako veeliki, oni srebrni. Tu je bio nakit, nošnje, kandilo, i slike i... šta ja znam. Ja sam htela procenu da vidim, i u Beograd sam išla da pitam za ne znam koliko dijamanata i dosta zlata, i onda su mi rekli „gospođo, to mnogo vredi, ne mogu da vam kažem vrednost, to je porodična stvar koja se ne otuđuje.“

Petar dodaje: „Na pozivnicama je pisalo tačno šta je morao on (deda) da obuče, baba kako da bude obučena, u koliko sati. Moj deda je morao da nosi frak i cilindar, sve je to moralo da bude po protokolu, nije moglo da se dođe kako hoće. Ali obično su se ti balovi održavali noću u 12h na dvoru. Bila je takva tradicija da u 12 h kad se završe svi poslovi, onda je kralj bio slobodan, imao je vremena da se odmori i onda su od 12 mogli da slave.“

Pasoš neprocenjive vrednosti

Međutim, deda Pera je imao još jednu bitnu stvar neprocenjive vrednosti koju je sačuvala njegova snaja Violeta. Pored obaveza koje je imao na kraljevom imanju, i u skupštini kao narodni poslanik u 9 mandata, bavio se trgovinom i izvozio za Peštu i Beč svinje mangulice i ćurke, priča nam Petar. A da bi izvozio, bio mu je potreban pasoš: „Taj pasoš je bez fotografije. Unutra ima: opisana je visina, kako deda izgleda, boja očiju, boja kose, lice pravilno/nepravilno, uši, nos, sve... I to je pasoš jedan jedini koji je izdat u celom niškom okrugu, niko u to vreme nije dobio pasoš, jedino moj deda. Pošto je on sa Bečom sarađivao, govorio je nemački, završio je trgovačku školu u Beču i zato ga je i dobio.“

Sokobanja i Niš nezainteresovani

Kada su došli do svih ovih dokumenata i shvatili kakvo bogatstvo čuvaju u svojoj kući, želeli su da naprave izložbe u različitim gradovima. Ono što ih je začudilo je nemarnost i nezainteresovanost lokalnih samouprava Sokobanje i Niša: „Iz Beograda su me zvali iz Arhiva da im poklonim dokumentaciju, a ja nisam hteo, ali sam zato dao niškom Arhivu grada da fotokopira da bi napravili izložbu. I Sokobanji sam nudio, ali Sokobanja je nezainteresovana. I javljali su mi se neki ljudi iz Beograda, jedan istoričar me je zvao i rekao za ovaj pasoš: „nemojte gospodine ni slučajno da ga nekom prodate, jer to je jedan jedini pasoš koji je izdat u to vreme“.“

Didići su odlučili, svo porodično blago iz perioda deda Pere i kralja Petra I Karađorđevića ostaje starijoj Petrovoj ćerki za koju kaže da je prava Didićka. Kako nema muške potomke, a on nosi ime svoga dede, starija ćerka našeg sagovornika je svojoj devojčici dala ime Petra. I to na nagovor bake Violete, čuvara porodičnog nasleđa.