Povodom smrti Helmuta Schmidta: Kancelar i politika kao borbena veština

Bild 1 vergrößern +

Helmut Schmidt sedi sam u poslaničkim klupama parlamenta u Bonu nakon što je po treći put postao kancelar Nemačke, 1980. godine

Drugi svetski rat je proveo kao vojnik i oficir Wehrmachta, u aprilu 1945. dospeo je u britansko zarobljeništvo. Tu se, pod uticajem prijatelja, okrenuo socijaldemokratiji, član SPD postao je 1946. Već na izborima atreno je 1953. je postao poslanik Bundestaga, a 1961.senator za unutrašnje poslove rodnog Hamburga i širom zemlje poznato lice – rukovodeći merama poduzetim u vreme katastrofalne poplave u tom gradu. Studije ekonomije pomogle su mu na mestu ministra privrede i finansija u vladi SPD-kancelara Willy Brandta, u njegovoj vladi je od 1969.do 1972. bio i ministar odbrane. Po odlasku Brandta zbog špijunske afere Guillaume, Schmidt postaje savezni kancelar 1974.godine.

Olovna nemačka jesen

Ponovo je biran 1976. i 1980. Iako je kancelar bio usred ekonomske krize, 1977. se smatra najtežom godinom njegovog mandata. Tada je teroristička Frakcija crvene armije RAF otela šefa nemačkih poslodavaca Hansa-Martina Schleyera, ubrzo i Lufthansin putnički avion. Po Schmidtovom nalogu je specijalna jedinica GSG 9 izvršila juriš na oteti avion u Mogadišu u Somaliji, oslobodila taoce i ubila troje od četvoro otmičara. Istog dana vodje RAF-a izvršile su samoubistvo u zatvoru Stammheim, Schleyer je pronadjen mrtav. Schmidt je u govoru u Bundestagu te, kako je nazivana „olovne nemačke jeseni“, preuzeo odgovornost za ova zbivanja.

Njegova retorička veština bila je cenjena. Svojedobno je u Bundestagu rekao da „nipodaštavajuće primedbe da je pragmatičar dobro podnosi – jer zaista i jeste pragmatičar”. Drugom prilikom pak dopunio je sliku o sebi rekavši da ga „nikada nije zanimala moć, da je ono što ga je zanimalo bilo javno prizanje“.

U raskorak sa svojom strankom Schmidt je došao kada je podržao tzv. „dvostruku odluku NATO“ u decembru 1979. Ona je doneta kao odgovor na razmeštanje sovjetskih raketa SS-20 i prema njoj je NATO na teritoriji svojih članica, prevashodno u Nemačkoj, trebalo da razmesti rakete srednjeg dometa. U SPD i u stanonivštvu je Schmidtova podrška odluci NATO bila sporna. Na talasu pokreta protiv postavljanja novih raketa nastala je partija Zelenih koja je temeljno promenila političku kartu posleratne Nemačke.

Susret sa Honeckerom u čarapama

Migracija i integracija nisu bile velike političke teme u vreme kada je Schmidt bio ministar i kancelar. Iz tog vremena ostala je upamćena rečenica „Svarili smo rurske Poljake, svarićemo i ‚gastarbajtere‘“. Prošle decenije kada je integracija postajala jedna od ključnih političkih tema u Nemačkoj, Schmidt je u razgovoru za „Hamburger Abendblatt“ 2004. ocenio da je bila „greška da smo početkom šezdesetih u zemlju doveli gastarbajtere iz nama stranih kultura“. U knjizi „Außer Dienst“ koja je izašla 2008. napisao je: „Ko želi da u našoj zemlji poveća broj muslimana, dopušta rastuće ugrožavanje našeg unutrašnjeg mira“. Suočen u jednom TV-intervjuu pre četiri godine sa tim i sličnim citatima, Schmidt je rekao da bi ih „slično ponovio i danas“.

Bivši kancelar je često podsećao na ono što proističe iz istorijske odgovornosti Nemaca. „Mirnodopsko susedstvo za nas Nemce ostaje odlučujuća od svih naših obaveza“, ponovio je 2011. u jednom govoru. U tom smislu je i radio na uspostavljanju dobrosusedskih odnosa i prevazilaženju hladnoratovskih sukoba. U medijima je mnogo puta opisivana scena jednog istorijskog susreta - kada je u Beogradu 1980. gde je došao na sahranu jugoslovenskog predsednika Tita, u rezidenciji nemačkog ambasadora u čarapama dočekao šefa istočnonemačke države i partije Ericha Honeckera. Sa mesta kancelara Schmidt je otišao 1982. nakon raspada socijal-liberalne koalicija, a posle izgubljenog glasanja o poverenju u Bundestagu. Kancelar je postao CDU-političar Helmut Kohl.

Najznačajniji posleratni kancelar

Bundestag je Schmidt napustio 1986. ali se nikako tada nije oprostio od politike. Iste godine je sa francuskim predsednikom Giscard d'Estaingom osnovao Komitet za evropsku monetarnu uniju i bio zagovornik osnivanja evropske cantralne banke. Kao komentator, izdavač i direktor nedeljnika „Die Zeit“ postao je svojevrsna „savest zemlje“. Istraživanje instituta Forsa pre dve godine je pokazalo da ga gradjani Nemačke smatraju najvažnijim posleratnim kancelarom – značajnijim od Adenauera, Brandta ili Kohla. Iako uvek kritičan, retko je zaboravljao , kao u jednom govoru 2011. da napomene: „Naša nacija i naša država imaju bolju unutrašnju i mirodopskiju spoljnu situaciju nego ikada u ranijim generacijama“

Schmidt je bio strastveni pušač, specijalno pravo na cigarete za njega je važilo čak i u televizijskim studijima. Zaštitni znak bio mu je decenijama i crni kačket. Schmidt je svirao klavir i sa uglednim nemačkim pijanistima snimio nekoliko diskova. Oni koji su imali prilike da učestvuju u debatama o aktuelnim političkim temama koje je do nedavno priredjivao u svojoj kući u Hamburgu bili su začudjeni nenametljivim, čak skromnim uredjenjem doma u kojem je Schmidt živeo decenijama. On i u supruga Loki, mladalačka ljubav, koja je preminula pre pet godina, u braku su bili 68 godina. Još u aprilu ove godine je u TV-razgovoru sa Sandrom Maischberger na pitanje da li to što je dočekao duboku starost doživljava kao sreću odgovorio odrečno rekavši da je to doduše “priličan teret”, ali i da “nema ništa ni protiv.”