Suada Dolovac: Evropljanka sa novopazarskim korenima

Bild 1 vergrößern +

Sopstveno iskustvo joj svakako, kaže Suada, koja je rukovodilac socijalne službe za više domova za azilante u Berlinu, pomaže u radu sa izbeglicama u kojem ima teških, čak i dramatičnih situacija. Suada Dolovac dočekuje posetioce izmedju radnih dogovora sa saradnicima i razgovora sa stanarima doma, ljudima koji su u Nemačkoj podneli zahtev za azil. Neki od njih zaista i imaju problem za koji se nadaju da Suada može da ga reši, neki navraćaju samo da joj požele dobar dan, jedan od stanara doma prekida na kratko naš razgovor tek da bi je ponudio keksom. Suada svakog dočekuje i ispraća sa osmehom, njena vedrina jeste zarazna, iskrenost sa kojom opisuje svoja dva dolaska u Nemačku vredna divljenja.

Kao što je nekad to često i bio slučaj, Suadini roditelji su došli u Berlin sa namerom da ostanu samo nekoliko godina i vrate se u domovinu. Suada i brat ostali su u Novom Pazaru kod bake i dede. Okruženi ljubavlju, naglašava Suada, ali ipak daleko od roditelja, koji su nakon nekoliko godina u Berlin doveli i decu. Suada je došla tako u Nemačku prvi put kao desetogidišnjakinja, ali je kaže “srce želelo samo da se vrati natrag” pa je posle tri godine napustila Berlin i vratila se sa bratom u novi Pazar, da bi se krajem osamdesetih ponovo obrela u Berlinu i “našla sebi novi put i novi život”.

Zemlja koja je “ukrala” roditelje

Ponovni dolazak u Nemačku bio je već nešto drugo, posle mature je Suada studirala, udala se, rodila tri sina... Medjutim, njen odnos prema novoj sredini bio je dugo obeležen gledanjem koje je formirala kao devojčica, gledanjem kakvo su možda imali mnogi vršnjaci iz bivše Jugoslavije, deca roditelja koji su otišli na, kako se govorilo, “privremeni rad” u Nemačku: “Nemačka je za mene bila uvek neko ko je ukrao moje roditelje i ja sam se uvek svadjala sa Nemačkom. NIje postojala nikakva emotivna veza izuzev to što su mi roditelji bili tu.”

Suadin profesionalni život u Berlinu bio je uspešan, godinama je radila u različitim socijalnim ustanovama, podižući sa suprugom uz to i tri sina. Pre nekoliko godina ju je nekadašnji šef pozvao da radi posao na kojem je i danas – rukovodilac je socijalne službe u Gierso-domovima za azilante koji se nalaze na više mesta u Berlinu, zadužena istovremeno i za odnose sa javnošću. Suada je lice koje nije nepoznato čitaocima berlinskih novina, više puta je za medije objašnjavala šta znači briga o izbeglicama i azilantima u domovima i pozivala Berlince da blagonaklono gledaju na nove susede. Da se ona sama u Berlinu zaista oseća “kod kuće” uveliko su doprinela njena deca. Kada joj je nastariji sin rekao da svoju budućnost vidi u Nemačkoj i kod nje je, kaže, “nastupila promena u mozgu i u srcu, pa sam konačno shvatila da ima pravo”.

Žica za problem socijalne integracije

Njena sopstvena životna priča i te kako joj pomaže i u radu, pomaže da shvati i oseti kakve su potrebe, želje, problemi stanara domova u kojima radi. Moja žica za problem socijalne intergacije datira još iz vremena kad sam bila dete, smatra Suada.

U domovima kojima upravlja firma Gierso žive izbeglice, ljudi iz čitavog sveta koji su podneli zahteve za azil, ali posebno u poslednje dve-tri godine puno je onih iz različitih država na prostoru bivše Jugoslavije. Oni uvek sa osmehom, priča Suada, reaguju kada im se obrati na jeziku koji znaju: “Automatski nastane medjusobno poverenje i lakše mogu da iznesu šta im leži na srcu kod mene i osećaju se sigurnim.”

Suada priča o tome kako je ljudima u socijalnim strukama teško da odvoje privatan život i posao. Na pitanje da li može da iz glave odagna priče ljudi za koje sa velikim angažmanom radi godinama nakon radnog vremena odgovara bez oklevanja da za to “nema šanse”: “Sve te sudbine me rate i kod kuće i moja svest mi ne dozvoljava da posle osam sati provedenih na poslu sve zaboravim.”

Dilemu integracije Suada Dolovac, koja doduše rado i dalje odlazi u Novi Pazar, ali život više ne može da zamisli daleko od Berlina, rešila je na sopstveni način, i pomalo uz pomoć kolega: “Uvek sam znala da sam stranac, taj pojam traje i do danas, ali mislim da sam uspela da se potpuno integrišem. Danas kad razgovaram sa kolegama i kažem da sam stramnac, oni se ljute i kašu ne, nisi stranac, vec gradjanin Evrope kao i svi mi. I onda pomislim, zaista imaju pravo“.