Aida Kožar: Biseri moje integracije: Integracijo, evo me!

Bild 1 vergrößern +

Međutim, evo me, i to ne samo da živim u Nemačkoj, već se i svojski trudim da se što bolje integrišem. Ne zato što mislim da sam dovoljno mlada za integraciju, već zato što integracija godine čini nevažnim! Odnosno: i mladi i stariji se moraju integrisati – iz čistog egoizma - prosto da bi im život bio što lakši i udobniji. Zvuči kao fraza, ali, vrlo je logično integrisati se u društvo u kojem živiš, glupo je voditi paralelan život i ignorisati vrednosti i norme koje je neko lepo postavio mnogo pre tebe. I zato tvrdim da integracija ne trpi kompromise.

U Nemačkoj živi više od sedam miliona stranaca, a meni se čini da bar pola njih živi baš u Kelnu. Za ovaj grad se zaista može reći da je bašta hiljadu cvetova. Na ulici čujes svakakve jezike: od germanskih preko romanskih i slovenskih, pa sve do azijatskih. Zar nije onda logično da svi mi moramo imati univerzalni jezik sporazumevanja zemlje u kojoj smo odlučili da živimo, u ovim slučaju nemački? Zamislite samo haos koji bi nastao ako bi svako od nas živeo pararelne živote: što se tiče mojih sunarodnika, prvo mi napamet pada glasna turbo-folk muzika do kasno u noć i istresanje tepiha sa terase, ne obraćajući pažnju na šokirane komšije. U takvom haosu različitih običaja, ne bismo bili u stanju ni da shvatimo koliko je ovaj grad Keln lep i koliko ga moramo i mi sačuvati i učiniti još lepšim.

Sledeći tu logiku, ja sam lepo uzela knjigu u šake, da bih što bolje naučila jezik, krenula na razna okupljanja majki sa decom, kupila kuvare sa nemačkim tradicionalnim receptima, i za mene je integracija mogla da počne. I to odmah!

Godinama sam zbog ljubavi čekala u redu za vize ispred nemačke ambasade u Beogradu. A taman kada sam odlučila i preselila se u Nemačku, onda su vize za građane Srbije bile ukinute! Mogla sam lepo i ostati neudata, ionako bih mogla svaki čas da se viđam sa svojim momkom. Šalu na stranu – sada se bar nadam da će moja porodica iz Srbije konačno iskoristiti vizne olaksice pa će doći da me poseti. Jeste da bi u tom slučaju trebalo da iznajme autobus da bi svi stali, ali to je već druga priča.

Kada je moja drugarica Lemana upoznala mog muža, kasnije, kad smo bile same je uskliknula: „Sviđaju mi se Nemci. Stvarno mi se sviđaju. Hoću Nemca!“

To je valjda usklik kada se suočimo sa lepotom različitosti. To je ono što i moj život u Nemačkoj čini srećnim. Čula sam negde da integracija ne znači pripadnost mestu već pripadnost ljudima. E ako je tako, ja sam odavno integrisana, pripadajući svojoj maloj ali simpatičnoj porodici, i svim prijateljima koje sam stekla u međuvremenu.