Nihad Nino Pušija: Prvi romski paviljon važan momenat u fotografskom životu

Bild 1 vergrößern +

(Fotostrecke 1)

• Fotostrecke 1: zurück zu Bild 2 von 2 <
• Bild 1/2
• Fotostrecke 1: vor zu Bild 2 von 2 >

Sredinom 90-ih Nino Pušija dokumentuje lične priče izbeglica, a posebno Roma. Seriju fotografija sa portretima 10 mladih Roma u Nemačkoj koji imaju nerešen status i deportovanima predstavio je kao pasoš pod nazivom Duldung deluxe. Koliko je umetnost jaka, ako ste sa dobro prezentovanom akcijom na pravom mestu, svedoči činjenica da smo 2012. tim pasošem iznudili reviziju svih slučajeva Roma i izbeglica iz bivše Jugoslavije i na neko vreme odložili njihovo proterivanje iz zemlje, objašnjava Nino Pušija. „Na otvaranju spomenika Sintima i Romima, žrtvama nacističkog terora u Drugom svetskom ratu, taj pasoš su dobili Merkel,Gauck,i neki inostrani ministri. Pasoš ima zahvalan format i kada su to pogledali, nisu hteli da daju nekom drugom, bilo im je neprijatno, već su ga stavili u džep. Dakle bio je to momenat da nekome provociraš grižu savesti.“

Prvi romski paviljon 2007.

Važan momenat za njegov profesionalan rad desio se 2007., kada je pozamašan fotografski opus o Romima izložio u prvom romskom paviljonu na Bijenalu u Veneciji. „Prvi romski paviljon je bio najvažniji period u mom izlagačkom, kreativnom, fotografskom životu. Tek tad sam shvatio kako rad na osnovu mjesta na kojem izlažeš i čitava reklama oko toga, koliko to kasnije ima uticaja na tvoju cijenu. Bukvalno posle toga su mi ljudi davali više novca za moje fotografije, bez da sam ih uopšte pitao. To je bio jako dobar momenat u mom životu.“

Berlin ga ne pušta

Nino je fasciniran Berlinom, brzim vizuelnim promenama tog grada, te fotografiše i njegov razvoj. Koliko je dokumentarna fotografija važna, naučio je od svog dede. „Kroz njegove doživljaje i anegdote iz njegovog fotografskog života preneo mi je ljubav prema ljudima, portretu. Objasnio mi je da je dokumentarna fotografija jako važna. Ne samo kao umetnost, već kao dokument - vremenski zapis je bilo nešto što me je najviše privuklo.“

A Berlin ga je privukao pre više od dve decenije i više ga ne pušta. Sa svojom porodicom, ženom Nemicom i sinom, dobro se oseća tu gde jeste. Pa ipak, u Sarajevo odlazi svake godine. “Srce mi je tu i tijelo, ali duša mi je dole. Sve što sam stariji, taj magnet je sve jači i vuče nekako prema dole.”