Staklo – materijal za objekte neobične umetnosti: Umetnost kao pasija

Bild 2 vergrößern +

Kapitel stuba u Ataturkovoj palati u Bursi (Fotostrecke 1)

• Fotostrecke 1: zurück zu Bild 1 von 4 <
• Bild 2/4
• Fotostrecke 1: vor zu Bild 3 von 4 >

Posle studija u Beogradu, sticajem okolnosti, stigla je u Hanover. Sledeći svoju pasiju, u Hanoveru se upisala u umetničku školu. Ovde je tokom godinu i po dana naučila sve o staklu: kako se oblikuje, seče, brusi, kakve vrste stakla postoje. I kako se prave vitraži, a kako tifani-lampe. Jer, ovde postoje razlike u izradi.

Šta je vitraž, a šta su "tifani-lampe"

Marija objašnjava: "Vitraž se zove tehnika umetničke obrade stakla u boji, sa umetcima od olova. To nije tehnika slikanja na staklu, već sečenje različitih komada stakla u različitim bojama."

Vitraž, kao umetnička forma je nastao u srednjem veku, kada su prozore gotskih katedrala krasili sakralni elementi i slike svetaca. U novije vreme vitraž postaje sastavni deo enterijera, ugradjuje se u prozore, vrata, pregradne zidove, pa čak – i u kuhinjske elemente. Revolucionarni pomak ove tehnike napravio je Louis Tiffany, krajem 19. veka, u Americi. Lampe, koje se rade njegovom tehnikom, nazvane su po njemu, a bitna promena, koju je on uneo je, da se umesto čvrstih olovnih traka, koriste mekanije, bakarne trake.

One se savijaju sa jedne i sa druge ivice stakla koje se poredja kao puzzle. Ova slagalica, zavisno od kreativnosti umetnika, može da ima i više hiljada sitnih komadića stakla raznih boja. Sve počinje skicom na papiru. Papir se seče u sitne delove i stavlja na polukružni kalup. Sledi sečenje stakla po nacrtu, zatim brušenje dijamantskom brusilicom. „A onda“, dodaje Marija Kovač, „stupa bakarna traka u igru i lepi se oko svakog staklića. Kada se to izlepi, onda se sve poredja na kalup i lemi se sa legurom cinka i olova.“

Za izradu tifani-lampi potrebno je dosta rada, truda i vremena. To je pre svega pipav posao, koji zahteva vrhunsku pedantnost i preciznost, pored kreativnosti. "A čak može da bude i opasan", kaže Marija Kovač, jer "sečeš staklo, pa su tu moguće posekotine. Da bi se to zalemilo, potrebna je sona kiselina, koja je vrlo agresivna, kada se lemi, može da prsne i u oči, ako se ne pazi".

Dugi put do uspeha

1986.godine, Marija se vraća u Beograd. Vitraži su tu i tamo zastupljeni u Sloveniji i Vojvodini, a tifani-lampe su u tadašnjoj Jugoslaviji mislena imenica. Mariji je potrebno skoro 15 godina napornog rada da nadje svoje mesto pod suncem. Saradnja sa arhitektama je uključuje u velike projekte, prvo u Crnoj Gori: "Pravi bum je počeo kada je krenula Crna Gora, odnosno obala. "Montenegro Stars" hoteli, to je lanac hotela, pa Budva, Bečići, Sveti Stefan, razni restorani, Kotor, Tivat, Herceg Novi, po privatnim vilama sam radila dosta, zatim kafići..."

I hotele i privatne vile u Srbiji danas krase vitraži i lampe Marije Kovač. Njene tifani-lampe su u medjuvremenu izložene u galerijama od Amerike do Evrope, a atelje u srcu Beograda je mala oaza umetnosti. Prodaju se, uprkos jeftinoj konkurenciji kineskih industrijskih lampi – dobro. Lampa sa 1300 delića stakla košta oko 1.500 evra. Marijini možda najlepši vitraži krase Ataturkovu palatu u Bursi, u Turskoj. "Najponosnija sam na taj veliki projekt koji smo radili u Turskoj, u Bursi. To je, slobodno mogu da kažem, bio najteži posao, dovela sam celu ekipu iz Beograda, sedeli smo tamo pet meseci."

Pet meseci rada, 80 kvadratnih metara vitraža, spoj orijentalne ornamentike i zapadnjačke secesije – Ataturkova palata je sigurno jedan od najboljih radova Marije Kovač. Tako je nešto što je počelo u Hanoveru, a nastavljeno u Beogradu, otišlo u svet. Bilo da je to Amerika, ili Turska.