Težak život srpskog seljaka: Porodica Banjai od četiri ujutru svakog dana na njivi

Bild 1 vergrößern +

Porodica Banjai pred svojom kućom

Devedesetdevet procenata celokupne srpske poljoprivrede čine mala, porodična gazdinstva. U proizvodnju je uključena cela porodica, a i pored teškog rada – zarada je mala. Ona u Srbiji na godišnjem nivou iznosi od 2.000 do 5.000 evra, zavisno u kojoj se regiji gazdinstvo nalazi. Za razliku od Srbije, prosečna godišnja zarada poljoprivrednika u Evropskoj Uniji prosečno iznosi oko 25.000 evra. I dok Unija subvencijama dotira poljoprivredu – u Srbiji su i za ono malo subvencija birokratske prepreke visoke i život seljaka oduvek težak: proizvode prodaje često po bagatelnim cenama, pogađaju ga poplave i suše i – prepušten je sam sebi.

Nekada i sada

Šumarak je selo na putu od Beograda prema rumunskoj granici. Baš kako mu i ime kaže, ušušureno je u jednoj bajkovitoj šumi. U ovom malom banatskom selu živi porodica Banjai. To su Dušica i Janoš, sin Zoltan i snaja Kristina, unuci Dunja i Strahinja. Velelepna bašta, sva u cveću i prostrana jednospratna kuća odaju utisak da su ovi ljudi imućni, da im dobro ide. Nažalost, nije tako. Okupljeni u dnevnoj sobi, uz vruće kiflice sa džemom i sirom, Dušica i Janoš pričaju kako su sagradili kuću: "Znate li vi koliko smo mi radili da bi napravili ovu kuću? To smo mi napravili kad su bila dobra vremena... Kad neko vidi tu kuću reći će, vidi kakva kuća, oni sigurno imaju para. Imamo djavola! To samo mi znamo kako smo stekli ovu kuću koja još uvek nije završena."

Kuća je sagradjena krajem 80-tih godina prošlog veka, tada su kupljene i poljoprivredne mašine, pa čak i malo zemlje. "Tada smo dobro živeli", kaže Janoš, "a od tada se kola kotrljaju na dole". I tako već zadnjih 25 godina. Kako danas žive? Kristina i svekrva Dušica se nadopunjavaju: "Pa jedva. Ako kupiš jedno, nemaš za drugo, ako kupiš drugo, nemaš za treće, šta da vam kažem. Sve je zastarelo, mašine stare, traktori stari, nema povoljnog kredita. Ako ti daju kredit, nabiju cenu na useve... Prošle godine su bile poplave, sad suša, sve lepše od lepšega."

Njiva, pijaca i plaćanje računa

Na njihovih par hektara mogu da dobiju samo nekoliko hiljada evra kredita, a i to treba otplatiti. Subvencija od države nemaju, jer njihova zemlja nije najboljeg kvaliteta. A ako i podnesu molbu, onda se, posle dugog birokratskog puta, njihova molba obično – odbija. Nije im lako: od četiri sata ujutru su na polju. Kopaju, zalivaju, sade peršun, šargarepu, papriku pogodnu za alevu papriku. Kristina čuva decu, Janoš, Dušica i Zoltan su svakoga dana na njivi. Kada nisu na njivi Dušica i Zoltan prodaju svoje proizvode na pijaci, ili u Beloj Crkvi ili u Kovinu. "Šta ćemo", kaže Dušica, "od nečega moramo da živimo":

"Moj svekar i svekrva nisu išli na pijacu. Ali, mi idemo na pijacu, jer moramo. Idemo već 20 – 25 godina, imamo stalne mušterije, a od toga samo životarimo. A da kupimo nešto? Nema se para. A nije samo bitno da nešto pojedeš. Treba ti para za dotrajali traktor, za staru prikolicu, za dotrajali auto. Znači nije bitno da bi samo jeo, nego imaš i druge troškove."

Porodica Banjai spada u one male poljoprivrednike kojih je puna cela Srbija. Koji imaju nekoliko hektara zemlje i minimalnu zaradu od te zemlje. "A računi dolaze svakodnevno", kaže Dušica. "A traže da platimo i penziosko i invalidsko, odakle? Nema se odakle. Onda ti prete da će ti staviti tabulaciju na kuću, na zemlju, hoće da ti uzmu traktor, ako ne platiš. Mi plaćamo i struju i vodu, djubre, porez, i porez na kuću, sve plaćamo državi, a država nama ne daje ništa." Kristina dodaje: "Jedino što imamo dečiji dodatak i to je 5000 za oboje, a to je negde oko 40 evra.

Za Dunju od tri i Strahinju od šest godina, to sigurno nije dovoljno. Osim zemlje koju obradjuju, Banjai drže i nešto malo kokoši i svinja, tek toliko, za nas, kažu.

Balkan u malom

Dušica i Janoš su blizu penzije, a sada već znaju da će i sa penzijom morati i dalje da rade. Kristina je završila frizerski zanat, a Zoltan je posle osmogodišnje škole ostao u kući da pomaže roditeljima. Čerka sa dve devojčice, "velike devojke", kaže Dušica, živi u obližnjem Kovinu. I pored teškog života, odlično se slažu, a ta sloga i ljubav koja u ovoj kući postoji je očigledna i pleni. Porodica Banjai je ne samo Vojvodina u malom, već ceo Balkan u malom. Ima u njima i Madjara i Rumuna i Srba i Dalmatinaca, a Kristina se smeje i kaže, svi smo mi "ukršteni":

"A moj deda stalno priča da je njegov pradeda, deda Treša, došao iz Hrvatske", Dušica dodaje, "a moja baka je Bunjevka iz Horgoša...."

A ko će da obradjuje zemlju?

Spušta se veče u Šumarku. Kiflice sa sirom i domaća rakija od šljive i jabuke, Janošov ponos, juče pravljena, na stolu. Dunja i Strahinja se igraju sa kerušom Larom, a priči nikad kraja. Na kraju dana pitam Dušicu kako vidi budućnost svoje porodice:"Vidim takvu budućnost, kao što su je svi u ovoj državi videli, a to je da su nam sva mlada deca otišla. Jeste, volim svoju zemlju, ali da sam mladja i ja bih otišla." Dok Kristina nastavlja: "Ja imam tetku u Americi, uvek nas pita da li hoćemo da dodjemo, a problem je što ne bi mogli svi četvoro da odemo. Jedino jedan po jedan da ode, a ni oni ne daju useljeničke vize tako lako."

Dok Janoš na to dodaje: "A šta mislite, ako svi odu odavde, a ko će onda da radi ovde?"

Da srpski seljak beži sa svoje zemlje, jer uz nju ne može da preživi – poznato je. Preko milion i po hektara zemljišta u Srbiji leži neiskorišćeno. Na osnovu nekorišćenja poljoprivrednog zemljišta, Srbija je u poslednjih 50 godina izgubila 15 milijardi evra, rekao je pre kratkog vremena Miladin Ševarlić, stručnjak za pitanja agrara.