Kosovo: Uskrs u prizrenskom kraju

Bild 3 vergrößern +

Vesna Stanković (Fotostrecke 1)

• Fotostrecke 1: zurück zu Bild 2 von 3 <
• Bild 3/3
• Fotostrecke 1: vor zu Bild 1 von 3 >

Malobrojni Srbi u Prizrenu i ovaj Uskrs dočekuju uglavnom sami ili sa bračnim drugovima, ali skoro svi odvojeni od dece, unuka i ostalih članova svojih familija. Ima blizu 16 godina od kako je većina njih, koji sada uglavnom žive u široj okolini Beograda, napustila Prizren. Uprkos tome, prestali Srbi, poštuju svoje običaje. Ofarbali su jaja i spremaju trpezu za ovaj praznik. Medjutim, jedinstveni su da je sve to daleko od onoga kada su bili mladji, kada su živeli sa ostalim članovima svojih familija kao i sa svojim sunarodnicima. Dragan Babarogić, koji živi sam u novoizgrađenoj kući u centru grada, kaže da neće da slavi ni ovaj Uskrs jer nema sa čim, pošto nema nikakva primanja. „ Nema jednostavno – i gotovo. Svaki dan mi je Uskrs kad imam . Kad nemam- nemam. Sam, bez igde ikoga . Pričam sa zidovima „ – kaže Babarogić.

Nema kome da čestitaju praznik

Sunčica Cvetković, koja se sa suprugom pre desetak dana uselila u novoizgrađenu kuću u naselju Potkaljaja, jako je ushićena uoči Uskrsa, jer će ga, kako kaže, prvi put posle tolikih godina dočekati u rodnom gradu. “Nema dosta Ijudi kod koga bi mogli da odemo da čestitamo praznik, ali nadamo se da će još neko biti tu, pa ćemo, eto tako, taj praznik proslaviti sa našim mogućnostima- skromno “- iskrena je ona. Slično je i sa njenom komšinicom Vesnom Stanković. Ona će, kaže, osim toga što će farbati jaja, nastaviti familijarnu tradiciju. “Kod nas, u ovoj kući, moj pokojni suprug voleo je da kupi jagnjetinu i takozvanu eljbasan tavu. Uvek smo to spremali I ja tako nastavljam. To je glavno, a ovako meže suhomesnato za prijatelje koji dođu na čestitanje “ – naglašava Stankovićeva. Zvonimiru Rakiću nije do praznika. Sam je, a Uskrs se, podseća , slavi u krugu familije. “Mnogo loše izgleda, čim mi ovde nije familija. Deca mi nisu tu, unuci mi nisu tu . Mnogo lose, mnogo … Sam sam ko što vidite “- plačuči kaže ovaj sedemddesetogodišnjak. Svi oni očekuju da će im za praznik doći komšije i prijatelji Albanci sa kojima , tvrde, nikada nisu prekidali veze. Tako je sada. A kako je nekada bilo u Prizrenu gde je do završetka rata živelo desetak hiljada Srba i kako su oni tada slavili Uskrs.

Ranije se Uskrs slavio mnogo veselije

Dragan Bendžarević, koji sada sa familijom živi u Kragujevcu, podseća da su za praznik ispred crkve u svom naselju organizovali igranke, veselili se i družili. “To je bilo uvek slava, veselje… Dok smo bili deca jedva si to čekao. Dobićeš neku garderobu novu. Bio je običaj da nam za Uskrs kupe neke pantalone, cipele….” – kaže Bendžarević. On podseća i na jedan od prizrenskih običaja kojeg su praktikovali kada su bili mladi. Jedan od njih bio je I takozvani “ očka pločka”. “Mi smo ovde palili vatru, pa smo se mazali, išli na Šadrvan… Kada bi došli naveče kući kačilo se jaje na sijalicu . MI deca posedamo oko sofre a to jaje se zakači na koncu, okreče se a mi ruke držimo pozadi na leđima I da vatamo ustima to jaje. Ko ga uhvati dobija drugo I tako…E sad ti zineš oni ti stave biber ili ljutu paprika u usta I deca počnu da vrište …Onda se taj konac pali i dočeka se u jednoj šoljici i to se popije za berićet kuće, da se rode unučad….” I Ranko Šemić, poznati pevač starih prizrenskih i kosovskih pesama, koji nakon završetka rata živi i radi u Beogradu, sa nostalgijom se priseća kako se ranije slavio Uskrs. “Mi smo živeli za to da budemo po tri noći u crkvi. Mi kao klinci da se jurimo I igramo žmurke dok traje služba, da posle službe tucamo jaja . Posle , kako si odrastao, imao si druge obaveze. Dolazili su kafići sa drištvom, period kafana, pevanja, akapela sa društvom… “- priča on. Šemić, sada otac šestoro dece, priseća se i nestašluka prilikom tucanja jaja u njegovom naselju i medju ostalim pravoslavcima u Prizrenu. “Kao deca svi smo voleli da imamo najjače jaje I budemo glavni u ulici. A ovde je bilo dosta dece. Neki su donosili drvena I čelična, ofarbana tako vešto da nisi mogao da ih provališ. Uvek ti je bilo krivo kad izgubiš . Odmah trčiš kući , ako ne plačeš – onda plačes kući kod mame… “- zaključuje Šemić