28. januar - Evropski dan zaštite podataka : Kako zaštiti podatke – i ko sme da ih prikuplja

Bild 1 vergrößern +

Ikonice na desktopu koje pokazuju na privatne podatke i internet konekcije

Ovaj datum je odabran zato što je 28. Januara 1981. potpisana Evropska konvencija o zaštiti podataka. 2008. su se toj inicijativi pridružile i SAD i Kanada. Ta konvencija reguliše ko i kako sme da se pribavlja, čuva i obrađuje podatke o građanima – o svima nama. Prema tekstu Konvencije, takve podatke smeju da obrađuju država ili institucije koje je ona za to ovlastila. Dakle, organi vlasti. A ne koncerni kao što su Gugl ili Fejsbuk ili Majkrosoft; ako internet-koncerni sakupljaju podatke o nama, onda moraju za to imati našu saglasnost. Država je ne mora imati. Za nju je važno da podatke pribavlja i obrađuje, kako piše u konvenciji, prema čistoj savesti i na legalan način, da ih upotrebljava samo u legalne svrhe i da ih čuva tako da kada te svrhe više nema – ni građanin više ne može da bude identifikovan na osnovu njih.

Nažalost, „afera Snouden“ je pokazala da to u stvarnosti ne funkcioniše. Odbegli američki informant je rekao: građanin se ne seća gde je večerao prošle godine u ovo doba, ali američka tajna služba NSA to - zna. Konvencija o zaštiti podataka je praktično mrtvo slovo na papiru. Otkako je svima jasno da su razmere nadzora mnogo veće nego što se mislilo, stručnjaci pokušavaju da izmene tekst konvencije, ali ne da bi se nadzor smanjio, već da bi mogao lakše da se opravda.

Na pitanje kako „sigurno komunicirati“, generalno važi odgovor: ako hoćete sigurnu mejl-komunikaciju, najbolje je da je - platite. Plaćeni servisi nude automatsko šifrovanje elektronske pošte, a besplatni servisi to nemaju. Firme koje nude sigurne servere za našu komunikaciju traže od 10 do 50 evra godišnje za razne pakete usluga – od E-mail servisa pa sve do albuma na koje možemo da stavljamo ogromne količine fotografija ili video snimaka. Neki nude i mogućnost da uz to otvorite i svoju internet stranicu, pa čak i internet-radnju za prodaju artikala.

Afera Snouden nam je pokazala da je nadzor nad građanima toliko sveprisutan i toliko tehnički razrađen da je borba protiv njega nemoguća. Najveća opasnost se krije u mogućnosti da se promenimo i postanemo ne ono što jesmo, već ono što od nas žele da naprave koncerni i države. Ljudi koji su pod stalnim nadzorom menjaju svoje ponašanje da ne bi upali u oči Velikom bratu, i postaju ono što od njih žele da naprave Gugl, Fejsbuk, NSA, Majkrosoft i njima slični. To šef Gugla Erik Šmit vrlo dobro zna i zato je mogao da dozoli sebi izjavu: „Ako postoji nešto za šta ne želite da drugi saznaju, onda je najbolje da to ni ne učinite“.