Žene i porodično nasleđe na Kosovu: Tradicija važnija od Zakona

Bild 1 vergrößern +

Prolaznica ispred Crkve Majke Tereze u Prištini

„Ni kod roditelja ni kod muža, žena ne može da bude naslednica... I u kući koja nema muških potomaka, i da ima i 100 kćeri, one niti njihova muška ili ženska deca ne mogu biti naslednici... Naslednik može biti samo muški potomak i to po krvi, ne po mleku“...

Ovo je samo nekoliko citata običajnog prava poznatog kao Kanon Ljeke Dukađinija iz 15 veka. Još je zanimljiviji, jer i danas na Kosovu ima velikog uticaja, kada je reč o pravu žena na nasleđe.

Prema podacima Kosovske katastarske agencije, poslednjih godina je ipak zapaženo povećanje interesovanja žena da iskoriste pravo na nasleđe, bilo kao ćerka ili kao supruga. Tako je 2012. godine oko 14 odsto registrovane imovine bilo na ime žena, naredne 2013. procenat je povećan na 15, 7 odsto, a aktuleno je preko 16 odsto registrovane imovine u vlasništvu žena.

Grupa žena poslanica, koja se već nekoliko godina aktivno zalaže za prava žena, smatra da na Kosovu postoji dobar Zakon o nasleđu, ali i da je još uvek široka pojava da se testamentom imovina ostavlja uglavnom muškim potomcima. S druge strane, problem je i što prilikom razvoda, žena uglavnom ostaje bez ikakve imovine, i ako joj je zakonom to pripada.

Poslanica u skupštini Kosova Emilija Rexhepi objašnjava da postoje poteškoće kako bi se Zakon o nasleđu primenio u potpunosti. Prepreke su i patrijarhalno vaspitanje, stereotipi u društvu, kao i odnosi u porodici: „To patrijarhalno vaspitanje i taj odnos da nismo mi navikle to da uzmemo od naše braće ili da pravimo neki problem njima, kako se to u našem društvu smatra, da ako neka žena nešto traži od svojih roditelja ili svoje braće, dakle ona traži nešto što njoj ne pripada... A to de fakto nije tačno“, kaže Rexhepi.

Sociolog Anton Berishaj kaže da je nasleđe žena na Kosovu veoma kompleksno pitanje i da se ne može rešiti tako brzo, jer ima svoje korene u dalekoj prošlosti. Prema sociološkim saznanjima i danas se žena na Kosovu suočava sa raznim pritiscima: „Ima tu svega, ima pritiska javnosti,pritisak neformalne kontrole, porodice, a ima i pritisaka od strane muževa, odnosno zetova, jer oni ne bi hteli da svojoj ženi sugerišu da traže deo, a da svojoj sestri ne daju...Mislim da tu treba tražiti korene“...

I Rexhepi i Berishaj smatraju da običajni zakoni treba što pre da se zamene primenom pozitivnih zakona, te da su i aktivna uloga sudova i razvijenost društva u opšte, važni preduslovi: „Vidite da Kosovo veoma brzo ide prema Zapadu, ali nešto i preskačemo. Idemo jedan korak napred, dva koraka nazad i sve to ukazuje da bi ti zakoni trebali da se implementiraju na terenu. Zašto to kažem? Zato što stepen obrazovanja ili edikacije i stepen siromaštva diriguju kako ćemo se mi ponašati u društvu“.

Doduše, nepotpuni podaci ipak pokazuju da žene u gradskim sredinama poslednjih godina češće koriste pravo na nasleđe, nego one u ruralnim sredinama. Berishaj pored onih tradicionalnih, navodi i sledeći razlog: „Prvo, što u tim ruralnim sredinama to imanje ili nasleđe nije na nekoj ceni da se sada kače ili posvađaju sestre i braća, ali u urbanim sredinama ima sve više slučajeva da ćerke ili sestre traže nasleđe“.

Prema istraživanjima nevladinih organizacija, i u sudskim parnicama, procenat žena koje dobiju ročište, odnosno pravo na porodično nasleđe, je tek simboličan. Došli su do zaključka da se ova situacija može brže promeniti samo kada se žene u mnogo većem broju budu izborile za ekonomsku i socijalnu nezavisnost, čime bi i emancipacija žena u kosovskom društvu bila znatno olakšana.

Reklo bi se veliki i odgovoran posao i bez vremenskog roka i za civilno društvo i posebno kosovske institucije.