Aida Kožar: Biseri moje integracije: Univerzalni bebeći jezik

Bild 1 vergrößern +

Elias ima već dosta drugara sa Krabbelgruppe

Ali ipak, nisam znala da mogu da biram. Ja sam odabrala bolnicu Kloesterchen, a kada sam izlazila iz nje, sa svojim sinom Eliasom u naručju, imala sam utisak da sam bila na odmoru, u hotelu sa 5 zvezdica. I dalje se pitam, koliko bih dobru vezu morala imati u svom gradu da bi se osoblje bolnice prema meni ponašalo tako dobro kako se ponašalo ovde u Kelnu. Mogla sam da primam i prijatelje u posetu, što sam svakako mogla i u Novom Pazaru, s tim što ovde donose cveće u posetu, a tamo - ćevape i mantije! Nije loše ni jedno ni drugo, zavisno od toga šta porodilja više voli. Meni je bilo važno samo da mi neko dođe.

Posle porođaja sam počela da se sastajem sa ostalim majkama i bebama, a to se ovde zove „Krabbelgruppe“. To sastajanje je organizovano od strane opštine kojoj pripadaš, iako možes posećivati ova okupljanja i u drugom delu grada, ako želiš. Prvi deo okupljanja majki sa bebama od tri meseca traje osam nedelja, i košta oko 90 eura, a kasnije postoji mogućnost nastavljanja dok dete ne navrši godinu dana.

Moram da priznam da sam od tog sastajanja u početku očekivala više i bila sam jako razočarana kada sam shvatila da ni jednoj od tih žena ne mogu poveriti probleme majčinstva u tuđini. Medjutim, naravno da je bilo potrebno vreme za intiminije razgovore. U početku sam bila jako povučena, ali pošto sam rođena pričalica, nije mi trebalo dugo da progovorim nemački. Naravno, i važnost tema na tim sastajanjima me je otvorila da progovorim, pa me nije bilo briga da li grešim ili ne. Bilo mi je važno da znam šta sve jedna kuća sa bebom mora imati od lekova. Ili, šta raditi ako beba dobije temperaturu noću, kako hraniti bebu da bi imala dovoljno gvožđa u krvi, itd, a sve su me ove teme o kojima se raspavljalo, otvorile na najprirodniji način. Imala sam utisak da sam ceo život rasla u Nemačkoj. Eto, trebalo je da imam tako važnu motivaciju da progovorim nemački, a to je zdravlje i dobrobit deteta, i rekla bih da je najveći korak u cilju integrisanja u nemačko društvo bilo integrisati se u majke u Nemačkoj.

Zahvaljujući majkama Eliasovih drugara, ne samo da sam krenula sa integracijom, već ih ukorak pratim u aktivnostima sa decom, pa zajedno idemo na sport, i razne kreativne radionice za bebe.

Jes’ da ja i muž nikako ne možemo da nađemo slobodno mesto u dečjem vrtiću, iako bi, po preporuci Vlade Nemačke, stranci trebalo da svoju decu upisuju u obdaništa, da bi deca (a i roditelji!) što bolje naučila jezik, ali slobodnog mesta u vrtićima nema ni za lek. Ipak, nastavljamo da tražimo, nadajući se da će Elias krenuti u vrtić pre treće godine života, od kada ima zagarantovano mesto u državnom vrtiću. Ako ne, imamo i mi našu malu „komunu“ – Elias ima već dosta drugara sa Krabbelgruppe, a i ja drugarica, njihovih mama, pa eto i njemu i meni dobre integracije!