Aida Kožar: Biseri moje integracije: Živeti sa dve domovine

Bild 1 vergrößern +

Novi Pazar, rodni grad Aide Kožar

Ova prva je kao ljubav koju nisam mogla da biram, desila se. To je isto kao kada ne možeš da odabereš roditelje, porodicu, prijatelje iz detinjstva. Voliš ih, kakvi god da su, zato jer su ti se kao takvi „zalomili“. Tako i ja volim svoju prvu domovinu, iako me često nervira. Ne slažemo se po važnim životnim stavovima, ne slažemo se ni u sitnicama, ponekad, ali je volim jer mi je kao takva data i jer sam joj dala veliki deo sebe. Ona mi je dala onoliko koliko je mogla. U njoj sam ostavila sve što volim a što nisam mogla da biram da li ću voleti. Nisam mogla da biram uspomene vezane za svoju prvu domovinu: poseta majci u bolnici, koja mi je donela na svet brata, igre sa sestrom u bašti, prvi dan u školi, prvo igranje sa drugaricama iz ulice, prvi momak, prvi čas kod omiljene profesorice srpskohrvatskog jezika, studije glume, prva pozorišna predstava. Sve je to ostalo iza mene, a još živi u meni, i volim sadašnje vreme, u kojem se sećam tih uspomena.

Druga domovina Nemačka mi je kao kasna ljubav. Zrela. Kao muž kojeg odabereš jer ti baš kao takav odgovara. Ona mi daje najbolje i uzima najbolje. Ona mi je kao kasna prijateljica sa kojom delim ista interesovanja, u koju imam svo poverenje ovog sveta pa joj odajem najskrivenije tajne. Volimo se ja i moja druga domovina kao dva bića koja su odabrala jedno drugo i koja uživaju u toj ljubavi. Nju sam zavolela, iako mi nije od pocetka data. Ali čim sam je ugledala, znala sam da ćemo se lepo slagati. Sa njom se ne svađam oko krupnih stvari kao sa svojom prvom domovinom, a sitnice koje me nerviraju su toliko sitne da ih mogu zanemariti.

Moje dve domovine lepo žive u mom srcu. Svaka ima svoj deo i znaju po čemu su mi jedinstvene. To su dve moje velike ljubavi koje su me stvorile baš ovakvu kakva jesam, na čemu sam im obema zahvalna. A na kom jeziku sanjam? Hm, o tome neki drugi put!