Ramo Škrijelj: Život na točkovima: Izmedju Novog Pazara i Hamburga

Bild 1 vergrößern +

Ramo Škrijelj

Ramo je zbog prirode posla prinudjen da veći deo vremena provede u Hamburgu, a tek jedan dan u nedelji sa porodicom u Novom Pazaru. On je naime vozač autobusa. U Hamburgu sa perona 10 u 12 časova i 30 minua polazi autobus za Prijepolje, preko Novog Pazara i Tutina. “Nisam ni pomislio da ću biti vozač. Sasvim sam bio u nekoj drugoj priči. Ali kod nas su mnogo šta uradili oni ratovi, nemaština... Nije moglo dalje da se ide...”

Život ni tamo ni ovde

2003. godine Ramo, koji u to vreme živi isključivo u Novom Pazaru, odlučuje da okuša svoju sreću kao vozač autobusa. Do današnjeg dana nije menjao ni zanimanje ni kompaniju. Vozi za “Pejić Tours” najpre od Novog Pazara do Turske, a od 2008. i za gradove Nemačke. Od te godine pa do današnjeg dana, Ramo živi životom: I tamo i ovde, ili ni tamo ni ovde, kako kaže. A situacija u Novom Pazaru i okolini nije nimalo sjajna. Održava ih, kaže, Nemačka. ”Iz svake kuće ima neko ko radi u inostranstvu.”

Ovaj posve prijatni i simpatični tridesetosmogodišnjak, širokog osmeha i pravilnih crta lica, od sedam dana u nedelji, tri provede na putu, tri u Hamburgu i jedan u Novom Pazaru, gde mu živi porodica- žena i troje dece. Opcija, da dovede i porodicu, u samom startu je bila isključena, naglašava. Porodica je stambeno obezbedjena i ima sve uslove za jedan kvalitetan život. “Ovde 90 odsto nas, ljudi iz Srbije, živimo pod kirijom. A ja sam veliki protivnik te kirije.”

Život nalik vojničkom

Ne krije da uočava i pozitivne strane života u Nemačkoj, pre svega disciplinu i uredjenost društva. “Nemačka kao Nemačka, ovaj narod je jako pedantan. Za život trenutno je mnogo lepše ovde. Ali mi se ne svidja što su puno hladni. Nema onog osmeha pozdrava... Samo: “halo” i “cao”... U Nemačkoj je isto ko u vojsci. Mnogo je narod opterećen sa terminima.”

Ramo Šrijelj svoje slobodno vreme u Hamburgu provodi sa prijateljima. Svi oni dolaze sa prostora bivše Jugoslavije. Nalaze se mahom u takozvanom « Kafe-u ». Tu se prepričavaju dogodovštine, kuju planovi za budućnost i zbijaju šale. Kaže da je komunikacija na maternjem jeziku jako važna. Posebno se kod dece koja odrastaju u Nemačkoj oseti nedovoljno poznavanje maternjeg jezika, što je šteta, kaže on i dodaje da treba što više da se koristi srpski jezik, da bi se naučio. Nemački će dete svakako naučiti uz društvo i na ulici.

Koliko dugo će Ramo još živeti u dve države i dva grada, ostaje neizvesno. Posao je posao, a njegov od njega zahteva budno oko i pre svega strpljenje. Rad sa ljudima nije jednostavan, pogotovo kada se svi nadju na skučenom prostoru narednih 30 sati ili 2000 kilometara, uz uzdah dodaje Ramo. “Vi za novac možete da se vozite s kim hoćete. Ali vi zbog vašeg novca tražite i gde ste slobodni. Kod nas putnici kad putuju, na 2000 kilometara, oni nas vozače shvataju isto kao da smo im porodica. Ima takvu slobodu.” A šta je navažnije u autobusu? “Zabrana alkohola”, podvlači Ramo na kraju.